Šta ako ne volim boju svog glasa?

Svima se nama desilo da svoj glas prilikom govora doživljavamo na jedan način a zatim, kada čujemo kako zvučimo na nekom snimku, u većini slučajeva budemo u većoj ili manjoj meri razočarani. Šta se, ustvari, dešava?

Svoj glas prilikom govora čujemo kao zvuk koji je prenesen unutrašnjim putem kroz kosti. Rezultat su niske frekvencije koje ne dolaze do nas putem vazduha. Kada snimimo glas, čujemo ga bez tih niskih frekvencija jer dolazi do nas spoljašnjim putem. On nam tada zvuči više i drugačije, onako kako to nismo očekivali. Većina ljudi je tada razočarano. Međutim, za tim stvarno nema potrebe.

Moramo da znamo da je to naš glas koji nam je dat, koji treba da zavolimo i prihvatimo, ali, pre svega toga, da se naviknemo na njega.

Današnja tehnologija nam pomaže u tome jer nam omogućava da glas snimimo i preslušamo mnogo puta.

Ono što je preporučljivo da uradimo a zahteva samo malo volje to je, kao što smo već pomenuli, snimanje sopstvenog glasa na nekom uređaju za snimanje zvuka a zatim da postavimo sebi nekoliko pitanja: Kako meni zvuči moj glas? Koje su zapravo lepe osobine mog glasa? Šta je ono što ga čini manje lepim i što bi trebalo da promenim? Koja lepa osećanja moj glas može probuditi u sagovorniku?

Potrebno je da shvatimo koja je, zapravo, njegova suština, u čemu leži njegova lepota.

Najbolje je snimati glas više puta, iznova preslušavati i postavljati sebi gore navedena pitanja. Što više puta čujemo svoj glas, što više razmišljamo o njemu i o onome što ga čini lepim, brže ćemo ga prihvatiti. To je naša boja glasa koja će nas pratiti celog života i zato je potrebno da se fokusiramo pre svega na njegove dobre strane. Sve one dobre strane na koje se fokusiramo i na kojima radimo vrlo brzo će se ispoljiti.

Potrebno je da ono što primetimo da ne zvuči dovoljno lepo pokušamo da ispravimo. Ako nam je glas tih, možemo pokušati da govorimo glasnije ali da  steknemo kontrolu nad svojim glasom da se ne bi desilo da pređe u vikanje. Ako govorimo suviše glasno, pokušaćemo da govorimo tiše, ali ne previše tiho. Pokušaćemo da govorimo tiše i da njegova jačina bude prijatna. Ako nam se čini da govorimo suviše visoko (takozvano "kreštanje"), prvo ćemo pokušati da kontrolišemo visinu svog glasa (pokušaćemo da govorimo malo niže, dublje). Ako govorimo nazalno, trudićemo da vazduh dok govorimo prolazi prvenstveno kroz usta, da govorimo "kroz dah" i da ne koristimo nos (samo za udah).

Kada je reč o pevanju i boji glasa, stvar je slična. Snimanje, preslušavanje i analiza glasa kroz postavljanje gore navedenih pitanja početni su koraci. Pored toga, potrebno je raditi na pravilnoj tehnici pevanja, na pravilnom i zdravom držanju, disanju, intonativnoj stabilnosti itd.

Ono što Vam, kao predavač, garantujem, to je da svako od nas ima jedinstvenu boju glasa, da svaka boja glasa ima dovoljno lepih strana koje treba da otkrijemo a da sve što u glasu zvuči manje lepo možemo da promenimo vodeći računa o pravilnom disanju, pravilnom izgovoru samoglasnika i suglasnika i o načinu svog izlaganja.

Vaša

Sanja Trifunović Gerginov